Porodično okruženje značajno utiče na formiranje nasilnih oblika ponašanja kod deteta. Ukoliko deca odrastaju u porodicama u kojima postoji nasilje, postoji tri do četiri puta veća verovatnoća da će i sami postati nasilnici. Ona prihvataju i oponašaju agresivno i nasilničko ponašanje od roditelja, ili braće i sestara. Okruženje u kojem dete odrasta igra značajnu ulogu u percepciji dece o tome šta je ispravno, a šta pogrešno.
Takođe, nedostatak stabilne emocionalne povezanosti između roditelja i deteta i slab nadzor nad detetom, kao i zanemarivanje detetovih potreba mogu doprineti ispoljavanju nasilja kod deteta.
Školski etos, organizaciona struktura i kultura organizacije utiču na ispoljavanje nasilnih oblika ponašanja u školi. Ponekad ni nastavnici ne prepoznaju sve oblike nasilja kao takve i potcenjuju pojedine situacije ne smatrajući ih rizičnim. Nasilje će se češće pojavljivati u školama u kojima postoji “negativna školska klima”, u kojima se i sami nastavnici neadekvatno ponašaju prema učenicima, ismejavaju učenike, prete im i slično.
Nasuprot tome, atmosfera podrške, razumevanja, obostranog uvažavanja ličnosti između učenika i nastavnika, atmosfera u kojoj se na nasilje reaguje, doprineće da u školi ima manje nasilja. Ukoliko u školi izostaje nadzor nad ponašanjem učenika i adekvatno reagovanje na svaki uočeni slučaj nasilja, mnogi incidenti će proći nezapaženo i tako će postati “prihvatljiv” način ponašanja. A zašto ne bi, kad niko ne reaguje i nema posledica?
Stoga je veoma bitno da u školi postoje jasne strategije intervencije i prevencije.
Društvo, roditelji, nastavno osoblje, program rada škola, uslovi egzistencije, uzajamno nepoštovanje, nepostojanje kulture dijaloga i opšte kulture komunikacije, mediji i još mnogo toga, utiču na povećani obim nasilja u društvu, pa samim tim i u školi.
Evo i kako mediji pišu o ovoj temi : Nasilno ponašanje roditelja uzrokuje nasilno ponašanje dece.
Koji su to učenici kod kojih postoji veći rizik za pojavu nasilnih oblika ponašanja?
Faktori visokog rizika postoje kod učenika koji ispoljavaju sledeće oblike ponašanja:
- Crtanje i pisanje koje sadrži nasilje,
- Pretnje nasiljem (direktne ili prikrivene),
- Prethodno ispoljeno nasilno ponašanje ili agresivna prošlost,
- Mučenje životinja,
- Opažanje neutralnih i nenasilnih oblika ponašanja kao izazivanje ili nasilje,
- Neprimerena upotreba ili pristup oružju,
- Upotreba psihoaktivnih supstanci,
- Problemi u porodici;
- Nezainteresovanost za školski uspeh,
- Vršnjaci ga smatraju “drugačijim” ili čak “čudakom”.
Ko su nasilnici?
Karakteristika tipičnog učenika – nasilnika je njegova agresivnost prema vršnjacima, ali često i prema odraslima (učitelji, nastavnici, roditelji). Dečaci – nasilnici su obično fizički jači od ostalih, naročito od žrtava. Mogu biti uspešni u fizičkim igrama i sportu. Žele da kontrolišu i dominiraju nad drugima, zabavlja ih maltretiranje i povređivanje fizički slabijih. Ne pokazuju saosećanje prema svojim žrtvama. Traže pažnju i imaju potrebu da budu poštovani, ali ne razlikuju poštovanje od straha. Važno im je da impresioniraju druge. Nasilnici najčešće nisu psihološki jaki. Slika koju maltretiranjem prikazuju vršnjacima generalno služi tome da prikriju sopstvenu nesigurnost i neadekvatnost.
Problem u borbi protiv vršnjačkog nasilja je što nasilniku nedostaje empatije, a žrtvi nedostaje samopouzdanje. Delotvorni, socijalno prihvatljivi uzori su potrebni ne samo za nasilnike, već i za posmatrače i žrtve.
Današnja omladina se suočava sa drugačijim svetom od prethodnih generacija i, čini se, da imaju drugačiju percepciju nasilja. Možda zbog medija prepunih nasilnih scena rata, terorizma, zločina ili možda zbog nasilnih video igrica… Mlade motiviše uzbuđenje, adrenalin, i traže senzacionalnu pažnju kroz „besmislena“ dela surovog nasilja.
Deci je danas potrebno savladavanje novih veština kako bi mogli da se nose sa izazovima sa kojima će se suočiti u svom svakodnevnom životu.
Ali o tome u nekom narednom tekstu…
Bez nasilja, molim! 