Bez nasilja, molim!

Još jedna priča o prevenciji nasilja u školi

Archive for the category “Mediji o nasilju”

Faktori koji doprinose pojavljivanju nasilništva među decom

Porodično okruženje značajno utiče na formiranje nasilnih oblika ponašanja kod deteta. Ukoliko deca odrastaju u porodicama u kojima postoji nasilje, postoji tri do četiri puta veća verovatnoća da će i sami postati nasilnici. Ona  prihvataju  i oponašaju agresivno i nasilničko ponašanje od roditelja, ili  braće i sestara. Okruženje u kojem dete odrasta igra značajnu  ulogu u percepciji dece o tome šta je ispravno, a šta pogrešno.

Takođe, nedostatak stabilne emocionalne povezanosti između roditelja i deteta i slab nadzor nad detetom, kao i zanemarivanje detetovih potreba mogu doprineti ispoljavanju nasilja kod deteta.

Školski etos, organizaciona struktura i kultura organizacije utiču na ispoljavanje nasilnih oblika ponašanja u školi. Ponekad ni nastavnici ne prepoznaju sve oblike nasilja kao takve i potcenjuju pojedine situacije ne smatrajući ih rizičnim.  Nasilje će se češće pojavljivati u školama u kojima postoji “negativna školska klima”, u kojima se i sami  nastavnici neadekvatno ponašaju prema učenicima,  ismejavaju učenike, prete im i slično.

Nasuprot tome, atmosfera podrške, razumevanja, obostranog uvažavanja ličnosti između učenika i nastavnika, atmosfera u kojoj se na nasilje reaguje, doprineće da u školi ima manje nasilja. Ukoliko u školi  izostaje nadzor nad ponašanjem učenika i adekvatno reagovanje na svaki uočeni slučaj nasilja, mnogi incidenti će proći nezapaženo i tako će postati “prihvatljiv” način ponašanja. A zašto ne bi, kad niko ne reaguje i nema posledica?

Stoga je veoma bitno da u školi postoje jasne strategije intervencije i prevencije.

Društvo, roditelji, nastavno osoblje, program rada škola, uslovi egzistencije, uzajamno nepoštovanje, nepostojanje kulture dijaloga i opšte kulture komunikacije, mediji i još mnogo toga, utiču na povećani obim nasilja u društvu, pa samim tim i u školi.

Evo i kako mediji pišu o ovoj temi : Nasilno ponašanje roditelja uzrokuje nasilno ponašanje dece.

Koji su to učenici kod kojih postoji veći rizik za pojavu nasilnih oblika ponašanja?

Faktori visokog rizika postoje kod učenika koji ispoljavaju sledeće oblike ponašanja:

  • Crtanje i pisanje koje sadrži nasilje,
  • Pretnje nasiljem (direktne ili prikrivene),
  • Prethodno ispoljeno nasilno ponašanje ili agresivna prošlost,
  • Mučenje životinja,
  • Opažanje neutralnih i nenasilnih oblika ponašanja kao izazivanje ili nasilje,
  • Neprimerena upotreba ili pristup oružju,
  • Upotreba psihoaktivnih supstanci,
  • Problemi u porodici;
  • Nezainteresovanost za školski uspeh,
  • Vršnjaci ga smatraju “drugačijim” ili čak “čudakom”.

Ko su nasilnici?

Karakteristika tipičnog učenika – nasilnika je njegova agresivnost prema vršnjacima, ali često i prema odraslima (učitelji, nastavnici, roditelji). Dečaci – nasilnici su obično fizički jači od ostalih, naročito od žrtava. Mogu biti  uspešni u fizičkim igrama i sportu. Žele da kontrolišu i dominiraju  nad drugima, zabavlja ih maltretiranje i povređivanje fizički slabijih. Ne pokazuju saosećanje prema svojim žrtvama. Traže pažnju i imaju potrebu da budu poštovani, ali ne razlikuju poštovanje od straha. Važno im je da impresioniraju druge. Nasilnici najčešće nisu psihološki jaki. Slika koju maltretiranjem prikazuju  vršnjacima generalno služi tome da prikriju sopstvenu nesigurnost i neadekvatnost.

Problem u borbi protiv vršnjačkog nasilja  je što nasilniku  nedostaje empatije, a žrtvi nedostaje samopouzdanje. Delotvorni, socijalno prihvatljivi uzori su potrebni ne samo za nasilnike, već  i za posmatrače i žrtve.

Današnja omladina se suočava sa drugačijim svetom od prethodnih generacija i,  čini se,  da imaju drugačiju  percepciju nasilja. Možda zbog medija prepunih  nasilnih scena rata, terorizma, zločina  ili možda zbog nasilnih  video igrica… Mlade motiviše uzbuđenje, adrenalin, i traže senzacionalnu pažnju  kroz „besmislena“ dela surovog nasilja.

Deci je danas potrebno savladavanje novih veština kako bi mogli da se nose sa izazovima sa kojima  će se suočiti u svom svakodnevnom životu.

Ali o tome u nekom narednom tekstu…

Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad decom

19. novembar je Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad decom

UNICEF: Zaustavimo nasilje zajedno!

Vršnjačko nasilje

Nasilje u školi ili vršnjačko nasilje  je problem koji je prisutan u celom svetu. To je  namerno, ponavljano i/ili dugotrajno izlaganje negativnim postupcima koje vrši osoba ili grupa veće snage od žrtve.

Termin koji se koristi za označavanje nasilja u školi je i bullying.

Može se ispoljavati direktno, kroz zadirkivanje, vređanje, pretnje, udaranje, ucene, otimanje, krađu ili uništavanje ličnih stvari; i indirektno, kroz širenje glasina, ogovaranje, klevete, koje donose žrtvi socijalnu izolaciju čineći je nepoželjnom u društvu.

Nasilje u školi može imati više oblika, pa može biti  fizičko, emocionalno, verbalno, seksualno, elektronsko ili kombinacija više oblika nasilja.

Skorašnji natpis u dnevnom listu Pres Bila sam ‘vazduh’ za sve drugarice, čiji je autor Violeta Nedeljković, govori o tome kako je teško podnositi ovu pritajenu  vrstu nasilja. Psihološka bol koja se na ovaj način nanosi žrtvama može imati dalekosežne posledice.

Ali ni zadirkivanja vršnjaka nisu bezazlena kako to može izgledati. „Deca su nemilosrdna“, to je konstatacija koju često možemo čuti kada se povede reč  o „zadirkivanjima“ vršnjaka koji se po nečemu razlikuju.

Uznemirujući je podatak da sve više tinejdžera u SAD pribegava plasičnim operacijama da bi se izborili sa zlostavljanjem i šikaniranjem vršnjaka. Evo kako je početkom ove godine o tome izveštavao ABCNews – Good Morning America: Teens Seek Plastic Surgery to Combat Bullying. Tinejdžeri pribegavaju korekcijama nosa, ušiju, grudi, inekcijama botoksa i drugim medicinskim procedurama kako bi otklonili ono zbog čega doživljavaju maltretiranje i zadirkivanja.

Dečji psihijatar dr Ned Hallowell  komentariše da mu se ideja da neko pribegava plastičnoj hirurgiji da bi izbegao maltretiranje čini  kao luda i zabrinjavajuća, navodeći da je to kao da crna osoba ode kod lekara i kaže da želi da postane bela da bi izbegla rasizam. „Problem je, jasno, sa fenomenom nasilja, a ne nosem osobe“, kaže dr Hallowell.

Nasilje… svuda oko nas

Govoriti o prevenciji nasilja u danu kao što je bio jučašnji, u kome se nasilni događaji filmskom brzinom odvijaju jedan za drugim, zaista je teško. Na TV se smenjuju prizori ratnih zbivanja, razbojništva, ubistava, ranjavanja, siledžijstva, nemira na ulicama velikih gradova… Teško je pobeći od tih dnevno aktuelnih prizora. Ni serije i filmovi ne zaostaju mnogo za njima, a kako bi i bilo drugačije kad su oni kopija svakodnevice.

Ne treba onda da čudi ni što deca kopiraju. Agresija je najvećim delom naučeni oblik ponašanja i to najčešće podražavanjem ponašanja drugih osoba ili ugledanjem na načine reagovanja koje one pokazuju.

Na osnovu eksperimentalnih istraživanja koja je vršio Bandura još šezdesetih godina prošlog veka može se zaključiti da se agresivni oblici ponašanja mogu usvojiti posmatranjem takvog ponašanja kod odraslih. Evo prikaza jednog njegovog eksperimenta:

Nisam sigurna da će deca uvek poslušati odrasle, ali da će ih imitirati, u to sam ubeđena!

Prema Banduri i Valtersu, stepen imitacije zavisi od nekoliko faktora. Jedan od faktora su posledica koje posmatrano ponašanje ima za onoga ko se tako ponaša. Najviše uticaja na ispoljavanje agresivnog ponašanja, pokazala su istraživanja,  imalo je nagrađivanje ovih oblika ponašanja. Ono se pokazalo moćnijim sredstvom podsticanja nego stečeni sistemi vrednosti!

U kom stepenu  će se nečije agresivno ponašanje imitirati zavisi i od karakteristika ličnosti onoga ko posmatra agresivno ponašanje, a na to mogu uticati i određena emocionalna stanja.

Škola se trudi da donese mere i  izgradi procedure koje će doprinositi podsticajnom i bezbednom okruženju. Da pohvali i nagradi one oblike ponašanja koji su poželjni, a one nepoželjne da sankcioniše. Međutim, ona deluje kao oaza u kojoj se  neguju neke „prevaziđene“  vrednosti. Potrebna nam je podrška, ali i jasne poruke na svim nivoima da se nasilje ne toleriše.

Ponovo o blogu

Taman sam sinoć,  žureći iz Beograda sa sastanka Foruma menadžera kvaliteta RECEKO škola da završim zadatak iz druge teme seminara BTF u nastavi, nekako uspela da ubacim tekst i link za moj blog, kad me sačeka komentar moje ćerke kako taj tekst ne liči na mene. Kaže, previše je školski i ona zna da ja to umem bolje. A ja, kao dobar đak, sve gledam da li sam na svaki zadatak odgovorila i da li je u roku, prethodno po ko zna koji put prepravljala tekst od nekoliko rečenica. Da ne pričam da sam jedva donela odluku da li  da pravim novi blog ili da postavim onaj stari, koji je nastao u okviru Socijalnog softvera u nastavi. “Monolog ili recitacija?” Razmišljala sam danima , kažu da  tako samo dupla vaga ume (ko veruje u to).   Da, i taj prvi blog sam blagovremeno prebacila u WordPress, ali nekako nisam stigla da se više bavim njime, osim da malo istražujem mogućnosti tog novog blog  mesta.

Elem, donesem nekako odluku da ću da radim iznova, izaberem temu, a onda se namučim sa ubacivanjem linka. Ni sad ne znam je li to moje neznanje i neiskustvo ili neka sila “odozgo”, tek link nikako da se pojavi! Probam nekoliko puta, nema ga. Kažem sebi, promeni direkciju! Ma, ne vredi! Tek neki n-ti put, on se pojavi na mom profilu u tačno 00.00 časova!

A jutros, sve moje dileme ponovo postadoše aktuelne. Kako svako jutro u našoj kući počinje sa Presom, tako me i jutros sačekaše naše omiljene novine, a na početnoj strani naslov: Deca se ubijaju zbog siledžija iz školskih klupa sa nadnaslovom  POSLEDNJA ZABRANJENA TEMA. Odmah sam se zapitala šta mi je ovo trebalo. Umesto da sam izabrala neku lekciju iz psihologije i lepo je osmislila, ja se dohvatila tabu teme!

I dalje imam mogućnost da “odradim” ovaj seminar i knjiški napišem tih pet članaka i otvorim dve strane, a onda se setim reči moje ćerke s početka teksta (inače buduće novinarke) i zaključim da to ne bi bilo u redu.

Počnem da se preispitujem: Zar je sve ovo što radimo u školi uzalud? Kao neko ko se za ovih 26 godina rada u školi sreo sa različitim oblicima nasilja među decom, znam da ni jednu od tih situacija nismo potcenjivali i stavljali pod tepih. Trudili se uvek da sve nazovemo pravim imenom i da preduzmemo ono što  možemo, da prekinemo svaku situaciju nasilja za koju saznamo ili je uočimo, da pomognemo detetu koje trpi nasilje, da sankcionišemo nasilne oblike ponašanja, ali i pomognemo onima koji se tako ponašaju da ne postanu nasilnici… Da ponudimo nešto drugo, različite aktivnosti u skladu sa interesovanjima učenika, svesni da uvek može bolje i više…

Zbilja ne mogu da se pomirim sa tim da radim uzaludan posao i zato sam odlučila da nastavim rad na ovom blogu.

Post Navigation