Bez nasilja, molim!

Još jedna priča o prevenciji nasilja u školi

Gremo v Slovenijo!

Nadam se da mi naši slovenački prijatelji neće zameriti ako naslov nije ispravan. Ispraviću čim se vratim iz Slovenije.

Tehnički školski centar iz Kranja realizuje projekat Zbližavanje kultura i iskustveno učenje 26 – 29. oktobra 2011. godine u kome će učestvovati učenici i nastavnici naše škole. Reč je o projektu u okviru kojeg se razvija solidarnost, izgrađuje tolerancija među mladima i jača međusobno razumevanje učesnika iz različitih država. Učesnici su iz Slovenije, Bosne i Hercegovine i Srbije.

Tehnička škola iz Užica već nekoliko godina uspešno sarađuje sa Tehničkim školskim centrom iz Kranja, a jedna od oblasti saradnje je Međunarodni program za mlade – MEPI

Sajt MEPI Slovenija
Program MEPI je sveobuhvatni program dobrovoljnih, kulturnih, obrazovnih, sportskih i avanturističkih aktivnosti. Cilj programa je da se razvija i izgrađuje samopoštovanje, odgovornost i društvena svest mladih ljudi kroz neposredno učešće u četiri područja angažovanosti: dobrovoljni rad, veštine, ekspedicije i rekreativno bavljenje sportom, sve to na tri nivoa: bronza, srebro i zlato, što zahteva upornost, pripadnost i napredovanje u okviru vlastitih mogućnosti.

Danas je program MEPI prisutan u više od 130 država širom sveta i predstavlja jedan od šest najvećih svetskih omladinskih programa (“BIG 6”). Do sada je u programu učestvovalo više od 7 miliona mladih ljudi.

Uslov za izvođenje MEPI programa je dozvola za rad dobijena od International Award Association i osoblje, koje mora biti obučeno za koordinaciju i izvođenje programa MEPI. Propisano je da svaka institucija koja provodi MEPI program za omladinu mora imati MEPI mentore i MEPI instruktore za ralizaciju ekspedicija. Te nazive odrasle osobe mogu da dobiju učešćem na kursu za mentore odnosno na kursu za instruktore MEPI ekspedicija.

Učešćem u ovom projektu neka konačno počne i moja priča o prevenciji nasilja u školi…

MEPI nas čaka… Šibam v akcijo!

Vršnjačko nasilje

Nasilje u školi ili vršnjačko nasilje  je problem koji je prisutan u celom svetu. To je  namerno, ponavljano i/ili dugotrajno izlaganje negativnim postupcima koje vrši osoba ili grupa veće snage od žrtve.

Termin koji se koristi za označavanje nasilja u školi je i bullying.

Može se ispoljavati direktno, kroz zadirkivanje, vređanje, pretnje, udaranje, ucene, otimanje, krađu ili uništavanje ličnih stvari; i indirektno, kroz širenje glasina, ogovaranje, klevete, koje donose žrtvi socijalnu izolaciju čineći je nepoželjnom u društvu.

Nasilje u školi može imati više oblika, pa može biti  fizičko, emocionalno, verbalno, seksualno, elektronsko ili kombinacija više oblika nasilja.

Skorašnji natpis u dnevnom listu Pres Bila sam ‘vazduh’ za sve drugarice, čiji je autor Violeta Nedeljković, govori o tome kako je teško podnositi ovu pritajenu  vrstu nasilja. Psihološka bol koja se na ovaj način nanosi žrtvama može imati dalekosežne posledice.

Ali ni zadirkivanja vršnjaka nisu bezazlena kako to može izgledati. „Deca su nemilosrdna“, to je konstatacija koju često možemo čuti kada se povede reč  o „zadirkivanjima“ vršnjaka koji se po nečemu razlikuju.

Uznemirujući je podatak da sve više tinejdžera u SAD pribegava plasičnim operacijama da bi se izborili sa zlostavljanjem i šikaniranjem vršnjaka. Evo kako je početkom ove godine o tome izveštavao ABCNews – Good Morning America: Teens Seek Plastic Surgery to Combat Bullying. Tinejdžeri pribegavaju korekcijama nosa, ušiju, grudi, inekcijama botoksa i drugim medicinskim procedurama kako bi otklonili ono zbog čega doživljavaju maltretiranje i zadirkivanja.

Dečji psihijatar dr Ned Hallowell  komentariše da mu se ideja da neko pribegava plastičnoj hirurgiji da bi izbegao maltretiranje čini  kao luda i zabrinjavajuća, navodeći da je to kao da crna osoba ode kod lekara i kaže da želi da postane bela da bi izbegla rasizam. „Problem je, jasno, sa fenomenom nasilja, a ne nosem osobe“, kaže dr Hallowell.

Ček lista za nastavnike

U našoj školi se pridaje velika važnost svim aktivnostima koje treba da pomognu u prevenciji nasilja i obezbeđivanju uslova za sprovođenje preventivnih programa.

Poseban akcenat se stavlja na izgradnju pozitivne klime u školi, odnosno,  takve kulture organizacije koja će podržavati one načine ponašanja koji u najboljoj meri odražavaju sistem vrednosti koji škola promoviše kroz svoja dokumenta, strategije i aktivnosti, kao i ponašanje svih učesnika obrazovno-vaspitnog procesa.

Nastavnici se kontinuirano usavršavaju u razvijanju  i negovanju zdravih stilova komunikacije i pošto su oni  svakodnevno u kontaktu sa učenicima imaju najviše mogućnosti da u praksi proveravaju svoja znanja i veštine za konstruktivno prevazilaženje sukoba i kriznih situacija.

U prilozima Priručnika za primenu Posebnog protokola… nalazi se ček lista za primenu pozitivnih pristupa u radu sa decom/mladima koja nam može pomoći u svakodnevnom radu. Prilog 14 iz Priručnika prilagodili smo za upotrebu smeštajući ček listu u tabelu i dodali kolonu za procenu/samoprocenu. Naša prilagođena lista nalazi se ovde.

Ova ček lista je i odličan podsetnik za nastavnike na koji način  mogu reagovati preventivno,  u situacijama potencijalno opasnim za izbijanje sukoba među učenicima ili kada se nasilje dešava.

Nasilje… svuda oko nas

Govoriti o prevenciji nasilja u danu kao što je bio jučašnji, u kome se nasilni događaji filmskom brzinom odvijaju jedan za drugim, zaista je teško. Na TV se smenjuju prizori ratnih zbivanja, razbojništva, ubistava, ranjavanja, siledžijstva, nemira na ulicama velikih gradova… Teško je pobeći od tih dnevno aktuelnih prizora. Ni serije i filmovi ne zaostaju mnogo za njima, a kako bi i bilo drugačije kad su oni kopija svakodnevice.

Ne treba onda da čudi ni što deca kopiraju. Agresija je najvećim delom naučeni oblik ponašanja i to najčešće podražavanjem ponašanja drugih osoba ili ugledanjem na načine reagovanja koje one pokazuju.

Na osnovu eksperimentalnih istraživanja koja je vršio Bandura još šezdesetih godina prošlog veka može se zaključiti da se agresivni oblici ponašanja mogu usvojiti posmatranjem takvog ponašanja kod odraslih. Evo prikaza jednog njegovog eksperimenta:

Nisam sigurna da će deca uvek poslušati odrasle, ali da će ih imitirati, u to sam ubeđena!

Prema Banduri i Valtersu, stepen imitacije zavisi od nekoliko faktora. Jedan od faktora su posledica koje posmatrano ponašanje ima za onoga ko se tako ponaša. Najviše uticaja na ispoljavanje agresivnog ponašanja, pokazala su istraživanja,  imalo je nagrađivanje ovih oblika ponašanja. Ono se pokazalo moćnijim sredstvom podsticanja nego stečeni sistemi vrednosti!

U kom stepenu  će se nečije agresivno ponašanje imitirati zavisi i od karakteristika ličnosti onoga ko posmatra agresivno ponašanje, a na to mogu uticati i određena emocionalna stanja.

Škola se trudi da donese mere i  izgradi procedure koje će doprinositi podsticajnom i bezbednom okruženju. Da pohvali i nagradi one oblike ponašanja koji su poželjni, a one nepoželjne da sankcioniše. Međutim, ona deluje kao oaza u kojoj se  neguju neke „prevaziđene“  vrednosti. Potrebna nam je podrška, ali i jasne poruke na svim nivoima da se nasilje ne toleriše.

Ponovo o blogu

Taman sam sinoć,  žureći iz Beograda sa sastanka Foruma menadžera kvaliteta RECEKO škola da završim zadatak iz druge teme seminara BTF u nastavi, nekako uspela da ubacim tekst i link za moj blog, kad me sačeka komentar moje ćerke kako taj tekst ne liči na mene. Kaže, previše je školski i ona zna da ja to umem bolje. A ja, kao dobar đak, sve gledam da li sam na svaki zadatak odgovorila i da li je u roku, prethodno po ko zna koji put prepravljala tekst od nekoliko rečenica. Da ne pričam da sam jedva donela odluku da li  da pravim novi blog ili da postavim onaj stari, koji je nastao u okviru Socijalnog softvera u nastavi. “Monolog ili recitacija?” Razmišljala sam danima , kažu da  tako samo dupla vaga ume (ko veruje u to).   Da, i taj prvi blog sam blagovremeno prebacila u WordPress, ali nekako nisam stigla da se više bavim njime, osim da malo istražujem mogućnosti tog novog blog  mesta.

Elem, donesem nekako odluku da ću da radim iznova, izaberem temu, a onda se namučim sa ubacivanjem linka. Ni sad ne znam je li to moje neznanje i neiskustvo ili neka sila “odozgo”, tek link nikako da se pojavi! Probam nekoliko puta, nema ga. Kažem sebi, promeni direkciju! Ma, ne vredi! Tek neki n-ti put, on se pojavi na mom profilu u tačno 00.00 časova!

A jutros, sve moje dileme ponovo postadoše aktuelne. Kako svako jutro u našoj kući počinje sa Presom, tako me i jutros sačekaše naše omiljene novine, a na početnoj strani naslov: Deca se ubijaju zbog siledžija iz školskih klupa sa nadnaslovom  POSLEDNJA ZABRANJENA TEMA. Odmah sam se zapitala šta mi je ovo trebalo. Umesto da sam izabrala neku lekciju iz psihologije i lepo je osmislila, ja se dohvatila tabu teme!

I dalje imam mogućnost da “odradim” ovaj seminar i knjiški napišem tih pet članaka i otvorim dve strane, a onda se setim reči moje ćerke s početka teksta (inače buduće novinarke) i zaključim da to ne bi bilo u redu.

Počnem da se preispitujem: Zar je sve ovo što radimo u školi uzalud? Kao neko ko se za ovih 26 godina rada u školi sreo sa različitim oblicima nasilja među decom, znam da ni jednu od tih situacija nismo potcenjivali i stavljali pod tepih. Trudili se uvek da sve nazovemo pravim imenom i da preduzmemo ono što  možemo, da prekinemo svaku situaciju nasilja za koju saznamo ili je uočimo, da pomognemo detetu koje trpi nasilje, da sankcionišemo nasilne oblike ponašanja, ali i pomognemo onima koji se tako ponašaju da ne postanu nasilnici… Da ponudimo nešto drugo, različite aktivnosti u skladu sa interesovanjima učenika, svesni da uvek može bolje i više…

Zbilja ne mogu da se pomirim sa tim da radim uzaludan posao i zato sam odlučila da nastavim rad na ovom blogu.

Post Navigation